Kairo (2001)

Režija: Kiyoshi Kurosawa

Scenario: Kiyoshi Kurosawa

 

Kad na onom svijetu više ne bude mjesta za duhove, živi će početi da se pretvaraju u fleke na zidovima, kako nam poručuje Kijoši Kurosava u ovom simpatičnom ali komplikovanom i pomalo napornom filmu. Priča je vrlo jednostavna, a istovremeno i vrlo komplikovana: Nekakav lik, inače totalan duduk za kompjutere, nabasa na jezivi sajt koji nudi mogućnost da se kontaktiraju dusi na onom svijetu. Naš lik se prestravi do krajnosti, išteka kompjuter iz struje i traži pomoć od svoje kolegice koja je hakerčina i po. Međutim, ona je već otprije osupnuta neobičnim samoubistvom nekog drugog lika kome sam zaboravio ime, al znam da su se svi strašno nasekirali zbog tog lika što se rokno, i to mu nije bilo dosta nego se još i pretvorio u crnu fleku na zidu.

 

Neki drugi lik, koji je takođe nasekiran zbog tog prvog lika, prateći trag na nekakvom disku ili nečem sličnom (pokupljenom, logično, od samoubice), ode u misterioznu prostoriju čija su vrata omotana crvenom trakom i tamo naiđe na tako jezivu prikazu da sam se zamalo prehladio od straha. Kao i svaki hrabri heroj, zbriše odatle sve lupajući se petama po dupetu i ostatak filma provede sav povučen i depresivan. Jedva nekako naša heroina iščupa od njega da ne bi trebalo da ide u tu jezivu sobu, ako je ikako moguće.

 

Nakon toga ljudi počinju da nestaju lijevo i desno, neki se roknu a neki se jednostavno utope u zid bez ikakvog prethodnog uvoda. Najbolja je pogibija neke žene što se iz čista mira strmekne s neke zgrade i opampriči o beton, a mi to sve vidimo prikazano u jednom kadru (bar prividno), što je vrlo sjajan efekat i kasnije ga je Neš Edžerton rekreirao u svom kratkom filmu Međed. Uglavnom, naši heroji su vrlo nezadovoljni razvojem događaja, ali nemaju pojma šta da preduzmu povodom toga, tako da im ostaje samo da laprdaju i filozofiraju dok Japan oko njih polagano nestaje i pretvara se u apokaliptičnu pustaru prepunu crnih fleka po zidovima.

 

Prvih pola sata filma je sjajno. Ovaj Kurosava em zna da napravi jezivu scenu (vidjeti gore pomenutu scenu u Zabranjenoj Sobi... ako smijete), em zna da stvori misterioznu i napetu atmosferu u ekstremno sporom tempu, em kao i svi Japanci (a za razliku od međeda Amerikanaca, čast izuzecima) razumije bitnost zvuka za jezivost horor filma, tako da imate masu scena koje su same po sebi potpuno obične, al kad u pozadini čujete onaj jednolični dron, onda postaju vrlo napete.

 

Međutim, vrlo brzo poslije toga mene je uhvatila frustracija što apsolutno ništa živo nisam uspio da pohvatam u ovom filmu, a za što naravno ne krivim sebe nego režisera. Prvo, za većinu scena pojma blagog nemam gdje se dođavola dešavaju. Da li je nekakva firma, da li je nekakav univerzitet, da li je cvjećara, sve je to nekako smiksano, a kako svi ti vražji Japanci liče ko jaje jajetu, tu čovjek pojma nema ko je kome ko. Jedino razlikujemo onog duduka za kompjutere jer ima tupavu frizuru. Pa onda se on nađe s nekim likom u nekakvoj biblioteci, pa su onda odjednom u nekoj sobi, pa jel ta soba u sklopu te biblioteke il nije, đavo će ga znat. I sve tako. Dakle, možemo ukratko da kažemo da ja nemam žive veze ko su svi ti ljudi i đe se sve ovo dešava.

 

Dalje, kako se broj (živih) likova milosrdno smanji, nastupa dalja konfuzija oko postupaka preživjelih. Te on oće da ona ide sa njim, te oće i ona, al zapravo neće, s tim da ipak hoće, uz uslov da neće. Pa onda trče preko neke pruge zajedno, pa se onda ona odjednom predomisli pa otrči nazad, a on će kao za njom. Pa onda eto ti neke druge ženturače, pa onda opet ona soba sa crvenom trakom, al sad se valjda nalazi na nekom drugom mjestu, pa se onda tamo pojavi neki duh i nešto kenja, ukratko more marš, što reko kolega Miljan D. Tanić.

 

Što se tiče konkretno ovog bloga, nama je ovaj film interesantan zbog originalne mješavine J-horora i apokalipse. Dabome, apokaliptična atmosfera nije strana ovakvim filmovima, ali ne viđa se često (tj. bar ja ne viđam) da se to tako konkretno konkretizuje. Opustošeni Japan nastanjen prikazama i crnim flekama na zidovima - nažalost, ovo zvuči mnogo bolje nego što je prikazano u filmu.

 

Ukratko, što ja mislim da Kurosava pokušava da nam poruči ovim filmom jeste da otuđenost od drugih ljudi i pretjerano surfovanje Internetom neminovno vodi do usamljenosti, a usamljenost do samoubistva. Pa vi vidite kad sljedeći put budete fejsbukovali. Inače, ovaj film je bio predmet surove šale grupe američkih imbecila koji su snimili tako retardiran rimejk da se čovjek bukvalno krsti lijevom i desnom rukom kolko je to negledljiv tupadžiluk. A onda je taj ultraimbecilni film dobio još dva nastavka i ako to nije dovelo do apokalipse onda neće ništa.